PUNOVAŽNOST USMENOG ZAVEŠTANJA

Usmeno zaveštanje je vanredna forma zaveštanja koja se može koristi samo u slučaju da zaveštalac usled dejstva izuzetnih prilika nije u mogućnosti da sačini neki drugi oblik zaveštanja.

Iz obrazloženja:

"Prema utvrđenom činjeničnom stanju, sada pokojni B.M. preminuo je 11.3.2002. godine u svojoj kući a od zakonskih naslednika ostavio sestre M.P., tuženu K.K., sestričinu N.D. i sestrića S.B. Desetak dana pre smrti zbog slabosti je prevezen u ambulantu a potom u bolnicu u Beograd odakle je vraćen na kućno lečenje i ležao u svojoj porodičnoj kući gde je primao infuziju. Tih desetak dana pred smrt u njegovoj kući boravili su tužena sa svojim suprugom i sin prvotužilje koji je češće odsustvovao iz kuće. Na sedam dana pre smrti potpuno svestan i orijentisan sada pokojni B.M. ležeći u krevetu pred svojim rođacima A.M., V.M. i M.N. izjavio je da svoju kuću i okućnicu ostavlja u nesleđe tuženoj kao zaveštajnom nasledniku a da ostatak njegove imovine podele svi njegovi zakonskih nalsednici po zakonskom redu nasleđivanja. Toj izjavi volje prisustvovali su i tužena i njen suprug. Po smrti B.M. dana 18.6.2002. godine A.M. i M.S. su u mesnoj kancelariji izjavili da je pokojni B.M. pred tri svedoka izvršio raspodelu svoje zaostavštine usmenim zaveštanjem tako što je kuću i okućnicu ostavio u nasleđe tuženoj kao svojoj sestri, a potom su 20.9.2002. godine A.M., V.M. i M.N. sačinili izjave o tome da su prisustvovali kao zaveštajni svedoci izjavi poslednje volje pokojnog B.M. na izloženi način. U postupku je utvrđeno da usmeno zaveštanje sada pokojnog B.M. izjavljeno pred dva svedoka u formi pismene izjave sačinjene u mesnoj kancelariji dana 18.6.2002. godine ne ispunjava propisanu zakonsku formu iz člana 110. Zakona o nasleđivanju jer je saslušanjem svedoka M.S. utvrđeno da ona izjavu kao zaveštajni svedok nije dala.